Na­še do­ba po­zna­je raz­li­či­te ob­li­ke bi­je­de. Bi­je­da mo­že bi­ti ma­te­ri­jal­na i du­hov­na. Bi­je­da ob­u­hva­ta po­je­di­ne slo­je­ve sta­nov­ni­štva, ili či­ta­ve na­ro­de i kon­ti­nen­te. Ma­te­ri­jal­na bi­je­da po­ne­gdje i kat­kad po­sta­je raz­log ot­po­ru i po­bu­na­ma, ru­še­nju po­sto­je­ćeg na­či­na ži­vo­ta, dok du­hov­na bi­je­da sla­bi sva­ki ot­por i ži­vot pre­tva­ra u ba­ru­šti­nu i kal.
U ovom na­šem di­je­lu svi­je­ta, gdje je kroz isto­ri­ju si­la kro­ji­la ze­mljo­pi­sne ma­pe i sud­bi­ne na­ro­da, sa­ču­va­no je stra­ho­po­što­va­nje pre­ma fi­zič­koj si­li, a pre­zir i oma­lo­va­ža­va­nje za du­hov­ne vri­jed­no­sti. Tu po­sto­je ra­zna li­ca bi­je­de: do­pu­nju­ju se, jed­na iz dru­gog pro­iz­i­la­ze. Ti­ra­ni i ti­ra­ni­ja ome­đi­va­li su nje­go­ve gra­ni­ce. Na bez­ob­zir­nom ugnje­ta­va­nju za­sni­va­na su car­stva. Bez­ob­zir­nost je pre­tvo­re­na u stil ži­vo­ta. Ma­li, je­dva vi­dlji­vi pla­mič­ci bi­li su do­volj­ni da ras­pi­re ve­li­ke, ne­sa­gle­di­ve, pu­sto­šne po­ža­re. Kap mr­žnje pre­tva­ra­la se u oke­an mr­žnje. Lič­ne ne­tr­pe­lji­vo­sti u ne­tr­pe­lji­vo­sti me­đu na­ro­di­ma, su­ko­bi me­đu bra­ćom u ra­to­ve naj­lju­ćih, ne­po­mir­lji­vih i krv­no za­va­đe­nih ne­pri­ja­te­lja.
Bi­je­da je za­pra­vo ov­dje traj­no sta­nje. Bi­je­da stva­ra rop­ske ka­rak­te­re ta­ko po­želj­ne u svim ob­li­ci­ma de­spo­ti­ja. Bi­je­da ne pro­iz­i­la­zi sa­mo iz ma­te­ri­jal­ne ne­i­ma­šti­ne, ona se naj­u­spje­šni­je pro­iz­vo­di u ljud­skim gla­va­ma. Pat­nja stva­ra sa­mi­lost, ali bi­je­da ne. Iz si­ro­ma­štva mo­že da pro­iz­i­đe so­li­dar­nost, ali iz bi­je­de je­di­no mr­žnja. Jad i ne­sre­ća mo­gu da stvo­re po­no­si­te i od­va­žne lju­de, bi­je­da stva­ra ni­ske i po­ni­zne. Svi ob­li­ci bi­je­de su po­ni­ža­va­ju­ći.
Stra­ho­ta bi­je­de pro­di­re do su­šti­ne ljud­sko­ga, kva­ri ne­is­kva­re­no, za­mra­ču­je ne­vi­nost, uni­šta­va po­no­si­tost. Bi­je­da je i bo­lest ljud­skog uma: hra­bre pre­tva­ra u ku­ka­vi­ce, ča­sne u do­u­šni­ke, mu­dre u su­ma­nu­te. Fi­lo­zo­fi­ja bi­je­de gla­si: svi se iz­jed­na­ču­je­mo u ni­štav­no­sti i po­dlo­sti.
Upra­vo to: su­šta­stve­na bi­je­da go­ra je od sva­ke osku­di­ce, ne­i­ma­šti­ne, ubo­žni­štva i bes­pa­ri­ce. Ona ozna­ča­va onaj ste­pen ljud­ske ni­štav­no­sti u ko­jem sve vri­jed­no­sti po­sta­ju obez­vri­je­đe­ne, a smi­sao iz­gu­bljen. To je sta­nje mo­ral­ne za­kr­žlja­lo­sti, glu­po­sti i tu­po­sti. Be­da­sto­ća je naj­te­ži ob­lik ljud­skog du­ha. Dru­go ime za bi­jed­ni­ka je ni­šta­ri­ja, ljud­ska rđa, a naj­go­ri ob­lik du­hov­ne bi­je­de na­zi­va se ni­tko­vlu­kom. Ma­te­ri­jal­na, mo­ral­na i du­hov­na bi­je­da ra­đa­ju obi­la­to taj soj ni­šta­ri­ja.
Oko nas vi­di­mo plo­do­ve bi­je­de: na­o­pa­ki re­do­sled vri­jed­no­sti, uni­šta­va­nje kul­tur­ne tra­di­ci­je, de­pre­si­ju, ko­rum­pi­ra­nost, bri­sa­nje raz­li­ka iz­me­đu uz­vi­še­nog i ni­skog. Kri­jum­ča­ri, lo­po­vi i zlo­čin­ci za­u­zi­ma­ju va­žna mje­sta u dru­štve­noj hi­je­rar­hi­ji. „Ne mi­sli svo­jom gla­vom, ne­go gla­vom ono­ga od ko­ga za­vi­siš! Mo­že se i pre­ko le­še­va, ako to do­no­si ne­ka­kvu ko­rist!“ – to su ži­vot­ne de­vi­ze ko­je ele­mi­ni­šu i po­nos i čast, i stid i sram.
Dug ži­vot u bi­je­di, pri­hva­ta­nje ne­mo­ći kao ži­vot­nog usu­da i po­ni­zno­sti kao ži­vot­nog sta­va, stvo­ri­li su po­se­ban men­ta­li­tet ko­ji se pre­no­si sa ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju. Iz­u­ze­ci se pre­tva­ra­ju u pra­vi­lo, ma­ne do­bi­ja­ju pri­vid vr­li­na, iz­o­pa­če­no­sti se ci­je­ne kao pri­mje­ri za ugled, ni­skost i gra­bež pro­gla­ša­va­ju se za sta­tu­sne sim­bo­le. Tru­lost i po­kva­re­nost dik­ti­ra­ju vla­da­ju­ći stil ži­vo­ta. Na jed­noj stra­ni cvje­ta ne­vi­đe­na ras­koš, na dru­goj naj­du­blje si­ro­ma­štvo. Pa­met se mje­ri zla­tom i mar­ka­ma. Fi­lo­zo­fi­ja bi­je­de je na­u­ka dru­štva u du­go­traj­noj du­hov­noj ago­ni­ji.
Fi­lo­zo­fi­ju bi­je­de fi­nan­si­ra­ju oni ko­ji su sva ma­te­ri­jal­na do­bra pri­gra­bi­li za se­be, ob­ja­šnja­va­ju­ći ka­ko ugo­dan i pri­ja­tan ži­vot kva­ri čo­vje­ka, omek­ša­va i sla­bi nje­go­vu ot­por­nost. Iz svo­jih zlat­nih dvo­ra­ca po­ru­ču­ju na­ro­du da je ovo još do­bro u od­no­su na ono što mo­že bi­ti. Bi­je­da je po fi­lo­zo­fi­ma ovo­ga sta­nja pred­u­slov za zdra­vlje. Iz nje se ra­đa­ju vi­tal­nost i ot­por­nost. Sit sto­mak stva­ra le­njiv­ce, a obi­lje pro­iz­vo­di me­ku­šce. Od mno­go kul­tu­re se lu­di, od či­ta­nja po­sta­je za­mla­ta i za­ne­se­njak, dok pre­vi­še mo­ral­nih skru­pu­la kva­ri bi­znis. Sve to zna­ju iz sop­stve­nog is­ku­stva.
Tu­post i mo­ral­na za­kr­žlja­lost pro­gla­ša­va­ju se u ci­vi­li­za­ci­ji bi­je­de do­stig­nu­ći­ma te ci­vi­li­za­ci­je, a na­si­lje se pred­sta­vlja kao lje­ko­vi­to oslo­ba­đa­nje vi­ška sna­ge. Za­to su na ci­je­ni raz­boj­ni­ci, pa­li­ku­će i obič­ne ubi­ce. Fi­lo­zo­fi­ja bi­je­de pro­iz­vo­di ni­tko­ve u ve­li­kim ko­li­či­na­ma, a ni­štav­nost ogla­ša­va svo­jom vje­rom.
U svo­joj kra­njoj po­sle­di­ci fi­lo­zo­fi­ja bi­je­de pre­tva­ra se fi­lo­zo­fi­ju zla. Etič­ke nor­me se ras­pli­nja­va­ju, a po­tom sa­svim iš­če­za­va­ju. Ljud­skim po­stup­ci­ma upra­vlja­ju na­go­ni sa­mo­o­dr­ža­nja ili pro­sta na­če­la si­le. Po­sta­je do­zvo­lje­no sve što je pod za­šti­tom i okri­ljem moć­ni­ka. Ži­vot se od­vi­ja u sjen­ci ide­o­lo­gi­je ba­nal­no­sti, pod vla­da­vi­nom sva­ko­dnev­nog ki­ča, u umjet­no­sti, na­u­ci, kul­tu­ri. Kič je po­stao za­mje­na za etič­ke ka­te­go­ri­je, kroz kič se iz­ra­ža­va­ju bit­ne oso­bi­ne po­li­tič­kog si­ste­ma i vla­da­ju­će vri­jed­no­sti dru­štva u cje­li­ni.
Na ovim na­šim bal­kan­skim pro­sto­ri­ma ni­ka­da se ne sma­nju­je ne­go sa­mo umno­ža­va ko­li­či­na bi­je­de. Ov­da­šnji na­ro­di, bez ob­zi­ra na vje­ru i po­ri­je­klo, umi­ju sa­mo da tr­pe. Bi­je­de i ne po­ku­ša­va­ju da se oslo­bo­de, jer je ona ne­ka­ko pri­rod­no sta­nje. Utje­hu na­la­ze u bo­lu, a ne u ra­do­sti. Ži­vot shva­ta­ju kao mu­ko­tr­pan eg­zo­dus iz jed­ne ne­sre­će u dru­gu. Sku­če­ni dio svi­je­ta u ko­jem ži­ve za njih je sli­ka čo­vje­čan­stva. Pre­pu­šta­ju da o nji­ma i nji­ho­vom ži­vo­tu mi­sle dru­gi, moć­ni­ji, sil­ni­ji, bez­ob­zir­ni­ji, jer ni­ka­da ni­su u pot­pu­no­sti ras­po­la­ga­li svo­jim ži­vo­tom. Vje­ru­ju de­ma­go­gi­ji vla­sto­dr­ža­ca vi­še ne­go ro­đe­nim oči­ma i sop­stve­noj pa­me­ti. Sve lo­še što se do­go­di pod­ra­zu­mi­je­va se, a krat­ki pe­ri­o­di mir­nog ži­vo­ta sti­žu kao či­sti dar sa ne­ba. Po ko­li­či­ni bi­je­de u sop­stve­noj isto­ri­ji, na­ro­di sa ovog pod­ruč­ja ve­o­ma su bli­ski.
Bi­je­da, ona cje­lo­vi­ta, pot­pu­na i du­go­traj­na, ugra­đe­na u si­stem mi­šlje­nja, po­na­ša­nja, u si­stem vla­da­vi­ne i cje­lo­kup­nog ži­vo­ta ne do­la­zi bez na­ja­ve. Is­pr­va se ob­zna­nju­je u je­dva pri­mjet­nim na­go­vje­šta­ji­ma, zna­ci­ma i sim­bo­li­ma. Ali upor­no­šću is­pr­va sla­ba­šnog vo­de­nog mla­za ko­ji je na­šao je­dva pri­mje­tan otvor na usta­vi, ona taj otvor ši­ri dok jed­nog da­na ne na­hru­pi kao po­pla­va. A ta­da pod njom sve ne­sta­je, lju­di, nji­ho­va ma­te­ri­jal­na i du­hov­na do­bra, ne­sta­ju se­la, gra­do­vi, po­to­plje­na je či­ta­va dr­ža­va.
Pod vo­dom, zna se, mo­gu­će je jed­no vri­je­me za­dr­ža­ti dah, ili di­sa­ti na slam­ku. Na kra­ju, ni to vi­še ne po­ma­že. Fi­lo­zo­fi­ja bi­je­de, pre­o­bra­že­na u fi­lo­zo­fi­ju zla, u dik­tat nad ži­vo­tom, gu­ši sva­ki ži­vot. Njen ko­nač­ni is­hod je pu­stoš: du­hov­na i fi­zič­ka.

wwwbu­ka.com

Autor: Fi­lip Da­vid